U ICT Hub sam ušao početkom decembra, kao deo Innovation Consultancy tima. Nisam dolazio sa preciznom idejom šta tačno želim da radim, ali sam imao dobar, miran osećaj da sam došao na mesto koje ima smisla za mene. Gledano iz ove perspektive, to je verovatno bilo dovoljno.
Prvih nekoliko dana prošlo je u miksu: onboarding, upoznavanja, tihi pokušaji da pohvatam sve tokove komunikacije i projekte koji se paralelno odvijaju. Niko te ne baca u vatru, ali te i ne ostavlja da sediš sa strane. Postoji neki prirodan ritam u kojem ti tim daje prostor da dišeš, ali te i gura taman toliko da ne budeš pasivan.
Vrlo brzo sam se uključio u projekat sa “zelenim” klijentom – prvi ozbiljniji zadatak i odmah konkretna tema. Zvuči kao mnogo, ali nije bilo zastrašujuće. Baš suprotno – od starta je bilo jasno da se ceni inicijativa, ali i da niko ne očekuje da znaš sve. I to mi je zapravo bio prvi klik: da je u redu da ne znaš. Da su pitanja poželjna. Da se vrednuje to što si radoznao, a ne samo to što imaš “odgovor u rukavu”. U ranijim iskustvima često sam osećao da je greška nešto što moraš da sakriješ – ovde je greška samo deo procesa.
Kako su nedelje prolazile, tako se i tempo pojačavao. Krenuli su pozivi sa klijentima, unutrašnje sesije, definisanja novih formata rada, testiranja metodologija. Svaki dan je bio drugačiji. I ono što mi je tu posebno leglo jeste širina – imaš priliku da radiš na više stvari paralelno, ali bez osećaja da si rastrzan. I to mi je bio drugi uvid: ne moraš da se specijalizuješ u prva tri meseca. Dovoljno je da ostaneš otvoren. Širina iskustava će ti sama pokazati gde možeš da budeš najkorisniji i gde tebe najviše vuče.
I taman kad pomisliš da si ukapirao kako stvari funkcionišu, uleti nova tema. Neki pilot program, nova industrija, nepoznat klijent. Naučio sam da inovacija u praksi nije “aha!” trenutak, nego rad, detalji, kontekst. To nije nešto što se desi – to je nešto što se gradi. I to gradimo svi, svaki dan, kroz sastanke, kroz feedback, kroz testiranje. Nije glamurozno, ali jeste smisleno.
A ono što je možda najvažnije u celoj priči – atmosfera. Zvuči kao kliše, ali nije. Ljudi sa kojima radiš čine razliku. I ovde je ta razlika ogromna. Nemaš osećaj da moraš da se “dokažeš” – tvoj doprinos se vrednuje od prvog dana. Ljudi te slušaju, dele informacije, pitaju za mišljenje, uključuju te u stvari i kad još nisi 100% “uhvatio sve konce”. U mnogim timovima je normalno da ti niko ne šalje poruku posle poziva da pita “jel ti okej tempo?”, “jel znaš zašto ovo radimo?”, “aj prođemo zajedno kroz to” – ovde je to svakodnevna stvar.
I to je verovatno najlepši deo ove tri meseca – što osećam da nisam tu “da bih se snašao”, nego da bih bio deo nečega što raste. I što i mene pomera.
Ne bih rekao da sam sada “stigao”. Ali jesam krenuo. I to prilično dobro.
