Izgraditi tehnološki startap i upravljati njime, vodeći se željom za osvajanjem svetskog tržišta i ulaskom u „klub jednoroga” (startap čija je vrednost procenjena na preko milijardu dolara, prim. aut.) –dug je i komplikovan proces. Kao i svako ko želi da postane šampion i u nečemu bude najbolji, osnivač startapa mora mnogo čega da se odrekne i u potpunosti se posveti svom krajnjem cilju. Nije to posao koji se radi „od 9 do 5”, posebno ne na početku, već je to svojevrsni pohod u koji se ulaže sve – i resursi, i energija, i volja. Kao i u slučaju Formule 1, vođenje posla je nekada bilo drugačije, sa manje informacija koje su cirkulisale, manje opcija koje je trebalo razmotriti, ali i manje komplikovanih sistema koje je trebalo savladati. Danas, kada pravimo poređenje sa startapima, prva asocijacija je jasna –vozač predstavlja osnivača, startap je sâm bolid, odnosno tim koji vozač predstavlja, dok su sponzorske nalepnice sve one kompanije sa kojima startap posluje – one koje su ga podržale, ali i koje mu daju poseban legitimitet.
Izgradnja bolida dostojnog ekskluzivne trke kao što je Formula 1 zahteva nekoliko godina razvoja, testiranja, pravljenja grešaka i učenja na njima, kao i opsežna istraživanja i analize, i veliki broj radnih sati. Jedno je dizajnirati i konstruisati automobil u kompjuterskom programu, a potpuno drugo videti kako se bolid snalazi na stazi, kada se u praksi testira sve ono što je bila teorijska postavka u softveru i što je radilo u vazdušnim tunelima, kao kontrolisanom okruženju. Na kraju, jedino se i računa ono što se postigne na stazi. Ista stvar se dešava i sa startapima – jedno je koncipirati proizvode ili usluge bazirane na određenim pretpostavkama. Međutim, ono što se zaista računa jeste trenutak kada prvi prototip dođe pred krajnje korisnike i kada se saznaje da li je njihov problem rešen ili nije, odnosno da li je prototip uspešan ili nije.
Pred svaki trkački vikend vozač Formule 1 mora da ovlada stazom i bolidom, ali i sobom. Svaka staza je drugačija i zahteva različita podešavanja, stoga je na vozaču da tokom treninga primeti šta ne valja na bolidu i da o tome obavesti svoj tim. Ta komunikacija i razumevanje između vozača i mehaničara od krucijalnog je značaja, ne samo za uspeh u kvalifikacijama već i u samoj trci. Optimizovati sve u startu dalje znači postići najbolje moguće vreme i sa samopouzdanjem ući u kvalifikacije, gde se odmerava i konkurencija, pa samim tim, bolje pripreme vode postizanju bolje pozicije. U svakom datom trenutku vozač je taj koji nosi najveće breme, jer mora biti u stanju da prepozna i prilike i ograničenja, jer je u njegovim rukama upravljač – dakle, i odgovornost, a i konačna odluka.
Isto važi i za osobu na čelu startapa. Osnivačje taj koji osmišljava načine kako pridobiti prve klijente, kako prilagoditi proizvode i usluge njihovim potrebama i kako stvoriti prostor za dalje usavršavanje. Sve to mora na pravilan način da prenese razvojnom timu kako bi se u što većoj meri i na što bolji način odgovorilo na tekuće izazove i korisničke probleme. Odgovornost i odluke su na osnivaču, jer će se njemu pripisati i neuspeh u tom delu procesa i gubitak korisnika.
Osnivač je i taj koji „testira stazu” i na terenu prati konkurenciju i pokušava da osmisli način da je prestigne. Nastoji da motiviše svoj tim, iznese probleme na pravilan način i da na kraju dana donese odluke kojima je sâm zadovoljan, jer svaka donesena odluka, poput načinjenog skretanja tokom trke, ispravna je čak i kada se učini pogrešnom u startu, zato što je prilika za učenje i priprema ga za donošenje sledeće odluke.
Za svaki uspeh koji mislimo da se desio preko noći – trkački šampion je neumorno radio godinama, a isto je i sa osnivačima koji su svoj startap razvijali kao timovi bolid koji je vredan ranga F1. Potrebno je da navijamo za te preduzetne ljude kao što danas navijamo za Hamiltona, Ferštapena, Norisa ili Leklera; ali i da ih poštujemo kao što smo nekad velikane poput Šumahera i Kultarda, Laude, Fanđa ili Sene, jer svaki startap ima svog osnivača koji je šampion u nastajanju.
Izvor: BizLife magazin
