Nakon inpirativnog predavanja koje je održao Juan Carlos Morales, 13. marta smo ponovo imali priliku da organizujemo događaj namenjen preduzetnicima i razvoju njihovih biznisa. Tema se ticala pravnih koraka kojih svaki preduzetnik mora da bude svestan i kroz koje mora da prođe ukoliko želi da osigura zdravu budućnost svoje kompanije.
Preduzetnici često ne mare za administraciju, a opet se njihove kompanije ‘guše’ u papirima i dokumentima koji će im nekada u budućnosti možda zatrebati, a možda i ne. Kako da procenite šta vam je potrebno, a čega se možete rešiti? Zoran Naumović je sa publikom podelio odgovore na ova i mnoga druga pitanja, a precizirao je i korake koje svaki ozbiljni preduzetnik i osnivač mora da preduzme kako bi njegovo poslovanje bilo potpuno zaštićeno sa pravne strane, i njih navodimo u nastavku:
1. Formiranje osnivačkog ugovora (Founders Agreement)
Na početku se mora formirati ugovor između osnivača koji će regulisati njihove odnose, prava i obaveze u kompaniji koju su zajedno osnovali. Ovo je dokument poverljive prirode, koji bi trebalo pripremiti pre nego što se kompanija uspostavi, ali je retko kada dobro sročen i što je još veći problem, retko se potpisuje, iako je od velike važnosti, posebno u prilikama u kojima kompanija dobija investiciju.
U tom slučaju, osnivači bi trebalo da su osnivačkim ugovorom definisali način ulaska investitora u kompaniju – odnosno, kome i u kojoj meri se oduzimaju procenti vlasništva, što je jedan od bitnijih aspekata ovog ugovora. Takođe, osnivački ugovor mora da, između ostalog, sadrži i proceduru izlaska osnivača iz vlasničke strukture i definisanje prava i obaveza svih vlasnika u tom trenutku.
Ovo je situacija na koju se često nailazi u slučaju startapa, i to kada jedan od osnivača odustane od daljeg rada na razvoju kompanije, ali zahteva da zadrži stepen kontrole nad kompanijom koji je imao i do momenta napuštanja. Često se takav zahtev obrazlaže činjenicom da je u razvoj kompanije već uloženo dovoljno vremena i znanja, što je nesporno, ali se potez ocenjuje i kao nekorektan prema ostalim osnivačima koji bi nastavili svoj rad na razvoju startapa. Naravno, postoji rešenje i za taj slučaj, a to je vesting – davanje vlasničkog udela na rate. Na konkretnom primeru bi to izgledalo ovako: 4 osnivača dele kompaniju ravnopravno i svako dobija 25% vlasništva. Međutim, 20% se izdvaja u budžet za investitore, te se svakom od osnivača rezerviše 5% vlasništva i definiše se kako će se ti procenti prenositi na investitore kad za to dođe vreme.
Kako bi nadalje osnivači bili sigurni da će svi ostati da rade za startap u periodu od 5 godina, dogovara se dobijanje 4% vlasništva za svaku godinu koju provedu u kompaniji, na taj način zaokružujući procenat vlasništva tek nakon isteka dogovorenog vremenskog perioda. Ukoliko neko od osnivača ipak odustane ranije, zadržava samo procentualni udeo u firmi koji je do tog trenutka stekao.
2. Osnivanje kompanije (Incorporation)
U ovom koraku je bitno obratiti pažnju na pravnu formu registracije, kao i na odabir adrese koja će biti sedište kompanije. Registracija u Republici Srbiji je prilično jednostavna, pošto postoje dve glavne opcije – preduzetnička radnja i društvo sa ograničenom odgovornošću. Ukoliko startap dobija investiciju, kompanija mora da bude registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću. Međutim, na stranim tržištima postoje i druge opcije, te treba znati na koji način se mogu pravno regulisati ti odnosi, ali i poznavati zakone zemlje gde se vrši inkorporacija. Poznato je da se mnogi naši startapi inkorporiraju u Srbiji, a zatim u Sjedinjenim Američkim Državama, gde kompanija u SAD postaje ćerka-firma kompaniji u Srbji. Ovakav odnos je vrlo kompleksan sa pravne strane i treba biti veoma pažljiv i dobro informisan o zakonima i poreskim politikama države u kojoj je kompanija registrovana.
3. Zaštita intelektualne svojine (IP Protection)
Postoji nekoliko načina zaštite intelektualne svojine među kojima su dva najzastupljenija patent i poslovna tajna. Patent se može registrovati na nacionalnom, evropskom i globalnom nivou, a najveći problem sa procesima koji napuštaju nacionalne okvire jeste to što su skupi i iziskuju veliko strpljenje. Ono što je važno znati je da posle uspešnog patentiranja, patentna kuća čuva vaš patent kao tajnu određeno vreme i nakon isteka tog vremena, vaš patent postaje dostupan javnosti i to isključivo za uvid.
Treba uzeti u obzir da je pravim ljudima patentna papirologija sasvim dovoljna da na osnovu toga razviju svoja slična rešenja, a da time ne prekrše patentno pravo. Sa druge strane, ukoliko svoju intelektualnu svojinu čuvate kao poslovnu tajnu i ne patentirate je, već je poput kompanije Coca-Cola podelite sa uskim krugom ljudi, postoji mogućnost da neko od njih otkrije te informacije. Nakon tog ‘curenja’ ne postoji način da se pravno zaštitite i podnesete pravo na tu intelektualnu svojinu, već samo mogućnost da se kazni osoba ili zaposleni koji je doveo do tog propusta. Na ovu temu se usko nadovezuju sledeća dva koraka – klasifikacija zaposlenih i NDA ugovori.
4. Klasifikacija zaposlenih
Kako biste što efikasnije zaštitili svoju intelektualnu svojinu, potrebno je klasifikovati svoje zaposlene tako da im se dodeli određeni nivo pristupa relevantnim podacima vezanim za vaše poslovanje. U slučaju razvoja startapa, potrebno je definisati koji zaposleni su ključni za dalji razvoj biznisa, pa ćete u skladu sa time njima dodeliti i najviši nivo pristupa ključnim informacijama kompanije, a i obezbediti olakšan rad, kao i jednostavniju kontrolu i protok podataka.
5. Politika privatnosti i NDA ugovori
Ovaj korak često preskoče mnogi preduzetnici, ali i zaposleni u velikim korporacijama. U pitanju je situacija kada vaš zaposleni napušta kompaniju i vi ste pod rizikom da ta osoba sa sobom ponese sve poslovne tajne i informacije vezane za vaše poslovanje. Ovaj rizik je najlakše izbeći tako što ćete potpisati ugovor o poverljivosti i obavezno održati izlazni (exit) intervju, odnosno poslednji razgovor sa zaposlenim pre nego što on/a napusti vašu kompaniju. Tom prilikom je potrebno objasniti zaposlenom da je dužan da u narednom periodu vaše poslovne tajne zadrži za sebe i da ne sme da ih prosleđuje drugima koji bi na tome mogli da profitiraju. Uz ugovor o radu, potrebno je zato potpisati i ugovor o poverljivosti informacija i definisati rok do kada zaposleni mora da čuva poslovnu tajnu, što je obično period od godinu dana ili dve godine od trenutka kada zaposleni napusti kompaniju.
6. Poznavanje teritorije na kojoj se nalaze korisnici
Za uspešno poslovanje, neophodno je poznavati pravo i običaje teritorije na kojoj poslujete, najviše zbog GDPR regulative. Iz tog razloga je potrebno da prilagodite politiku privatnosti i načine čuvanja podataka kako bi odgovorili zahtevima zemlje u kojoj poslujete, pogotovo ako je tu pomenuta regulativa stupila na snagu.
7. Prodaja kompanije (Exit)
San svakog osnivača startapa jeste da kroz 5 godina proda svoju kompaniju za veliki novčani iznos. Ukoliko ste uspeli da razvijete kompaniju do tog nivoa da je spremna za prodaju i pritom u potpunosti ispratili sve prethodne korake – vaša prodaja će ići mnogo lakše. A kako prodati kompaniju u pravom trenutku je tema koju ostavljamo za neko od narednih predavanja!
