Zamislite da ste vlasnik velikog kafea kome se gosti uvek iznova vraćaju, te da vam država iznenada naredi da podatke koje imate o njima – uz njihovu saglasnost – ustupite drugom, malom biznisu. Možda je to mobilna pržionica koja služi kafu koju možete poneti, možda je neki mali bistro koji ima novu i drugačiju ponudu i možda upravo s tim podacima taj isti mali biznis uspe da napravi kafu baš po želji vašeg gosta: pruži mu savršenu uslugu, kreira njegov idealan ukus, ponudi je u pravo vreme na pravom mestu, po pravoj ceni… Imate li vi nešto od toga? Kako biste reagovali na novonastalu situaciju? Možda se odlučite da uvrstite takvu uslugu u svoju ponudu, da svima bude dobro, a možda ćete to prihvatiti kao izazov, pa pronaći način da svoj biznis unapredite, jer to niste uradili pre, iako ste imali iste podatke na raspolaganju. Na kraju, možda od svega toga nemate baš ništa. No, istini za volju, ni ti podaci nisu nikad stvarno bili vaši.
Zamislite sad istu tu situaciju, samo umesto kafea uzmimo za primer banke i operatere mobilne i fiksne telefonije. Kad neko kaže „otvoreno bankarstvo” i „otvorene telekomunikacije”, misli na ono što se dogodi kada regulator (kao Narodna banka ili RATEL) naloži i jednima i drugima da dopuste trećoj strani da pristupi podacima korisnika – ukoliko se oni slažu – i ponudi im nešto novo ili drugačije. Za banke u EU ovo je već obaveza, otkako je direktiva PSD2 o „otvorenom plaćanju” (Payment Service Directive 2) stupila na snagu, 2015. godine, a slična odluka sledi i u oblasti telekomunikacija. Međutim, ako ostavimo po strani pritiske sa regulatorne strane, postavlja se pitanje da li će ove industrije, čije su mogućnosti za sinergiju ogromne, same razumeti da je važno otvoriti se za saradnju – upravo zbog potreba korisnika (čitaj: konkurentnosti sopstvenog biznisa).
Nova konkurencija
Banke su primorane da inoviraju, a digitalna rešenja su im već važan deo poslovanja, bilo da ih samo usvajaju, bilo da ih razvijaju kako bi došli do novih poslovnih modela. Isto tako, velike kompanije koje posluju u sektoru telekomunikacija, nastoje da se prilagođavaju klijentima, spajajući svoje usluge s medijskom ponudom, a čak postaju i konkurencija bankama u oblasti različitih transakcija. Istovremeno, bankomati, ali i računari i telefoni, čine filijale sve manje bitnim. Tradicionalna plaćanja su ugrožena mobilnim alternativama i P2P (Procure to Pay) rešenjima, a mobilni „novčanici” uzimaju maha (PayPal, Apple Pay, Google Wallet, BitPay…). Za sve to vreme, tehnološki startapi dišu i jednima i drugima za vratom, jer imaju tu slobodu da se potpuno usredsrede na korisnike i ponude im proizvode i usluge koje zaista menjaju tržište – dovoljno je pogledati primer Revolut kartice u Hrvatskoj.
Nove stvari traže i novi način razmišljanja
Iako se proces odvija veoma sporo zbog ograničenja finansijskog poslovanja, spajanje bankarstva i telekomunikacija se već dešava, jer to diktiraju potrebe tržišta i tehnologije koje ih prate, odnosno činjenica da su digitalna rešenja dostupnija od filijala i poslovnica, a korisnicima je sve jasnije da banke ne moraju da budu glavni pružalac finansijskih usluga. Nove prilike za obe strane su brojne–banke u telekomunikacijama mogu da traže disruptivni element, a mogu i da stupe na mobilno tržište kao MVNO (Mobile Virtual Network Operator), pa da u podacima o korisnicima traže nove poslovne prilike. Isto tako, imaju mogućnost da ponude finansiranje i osiguranje za mobilne uređaje, koji ionako sve više zamenjuju ATM i POS uređaje.
Operateri, sa druge strane, mogu da uđu u finansijski sektor kupovinom digitalnih banaka ili pribavljanjem potrebnih dozvola, iako se trenutno uglavnom zadržavaju u oblasti transakcija, pa nedostaju ponude koje pokrivaju finansiranje ili štednju. Prostor za zajedničke poduhvate je ogroman i ovakva saradnja, na primer, cveta u Poljskoj, gde su tri od četiri glavna mobilna operatera lansirala bankarske usluge van domena transakcija, bilo kroz zajedničke (Joint Venture) aktivnosti s bankama ili sopstvene platforme. Kod nas još uvek nema obaveze otvorenog bankarstva; međutim, osim neophodnih promena u regulativi, potrebno je podići i nivo svesti i spremnosti kompanija da sarađuju. Nije dovoljna samo bolja infrastruktura, već i promena načina razmišljanja.
Promenom iznutra do boljeg fokusa na korisnika
Ono što u razgovorima sa svojim klijentima uvek nastojimo da podvučemo jeste da treba prepoznati ne samo značaj promene koja se reflektuje na krajnje korisnike nego i važnost interne transformacije, kako bi što više zaposlenih usvojilo novi način rada i razumelo kako se „otvorenost” ogleda u svakom aspektu funkcionisanja jedne organizacije, jer je najvažnija otvorenost o kojoj govorimo ona za nove ideje i eksperimentisanje. Banke će morati da razmisle o svojoj tradicionalnoj averziji prema riziku, ali i da budu spremnije da pokušaju nešto novo i uče iz grešaka. Najbitnije je da ohrabruju svoje timove da eksperimentišu, a za banke je to ozbiljna promena kulture. Naravno, veliki telekomi, takođe, imaju svoja kulturna i organizaciona ograničenja koja inovacije usporavaju ili onemogućavaju, tako da je i pred njima veliki posao.
Ako budemo čekali da nas regulatorna tela primoraju na saradnju, najbolje prilike mogu biti propuštene. Buduća relevantnost na tržištu zavisi od toga kakvo iskustvo ćemo ponuditi savremenom korisniku, čije se potrebe, očekivanja i želje stalno menjaju. Sve što radimo radimo u interesu korisnika, dok posredno time nastojimo da očuvamo konkurentnost sopstvenog biznisa. Međutim, dobrih prilika ima više nego vremena, pa zato ne treba čekati.
Izvor: BIZlife magazin
