Čime god da se organizacija bavi i koliko god da je uspešna, jedna od najvećih zamki u koju njeni menadžeri mogu upasti jeste da pomisle da znaju sve o poslu, kupcima i tržištu… Da im je sve jasno, da za njih više nema iznenađenja. Takav stav sprečava pojavu i razvoj novih ideja, a bez njih je u današnje vreme teško održati konkurentnost.
Po mom iskustvu, retko ko bi za sebe rekao da ima taj arogantni stav, ali kad dođe do toga da treba dovesti u pitanje neke ustaljene prakse, probati nešto novo i rizikovati neuspeh, makar i neznatni, a za to još potrošiti i neke resurse – prirodno je da se javlja strah. Niko ne želi da se zalaže za eksperiment, nešto što možda neće uspeti. Pogotovo ne nešto što – verovatno neće uspeti, ali bi moglo ukazati na neki novi korak – jednako neizvestan.
Kad ideja treba da postane stvarnost ‒ tad počinje eksperiment
Nema drugog puta. Pristupa eksperimentisanju je mnogo, ali je on u osnovi prost i svodi se na isprobavanje, odnosno eksperimentisanje „u malim dozama”. To znači da svaki korak koji napravimo ili potez koji povučemo odmah i proveravamo, kako bismo utvrdili da li je naša idejna zamisao uspela, a onda iz toga izvlačimo nova saznanja i učimo. Eksperimentisanje nam garantuje nove uvide i podatke, što daje mnogo bolju osnovu za donošenje odluka od čistih pretpostavki. Inovacija je neizvesnost. Stvari treba testirati, čak i kada deluju očigledne. Eksperimentisanje „u malim dozama” nam daje priliku da i neuspeh trpimo u istoj količini, što nas dovodi do dodatne prednosti eksperimentisanja, a to je ušteda. Neuspeli test je jeftina škola. Testovi u više malih, dobro definisanih koraka mogu da preduprede velike gubitke, pogotovo u slučaju da neki važan ili navodno očigledan korak nije temeljno razmotren.
Kultura eksperimentisanja i eksperiment kao pravo zaposlenih
Tehnološke promene, koje su i lansirale inovacije kao nužne, srećom, olakšavaju i proces testiranja. Međutim, kod nas su i dalje retke organizacije u kojima vlada kultura eksperimentisanja. U kompaniji koja neguje takvu kulturu nove ideje i rešenja nisu posao samo jednog odeljenja, već je način razmišljanja prema kome zaposleni na svim nivoima imaju pravo, volju i ovlašćenje da nešto isprobaju – zastupljen kroz celu organizaciju.
„Ja mislim”, „Ja znam” i „Ja verujem” – u redu, ali…
Pravila moraju da važe za sve. Ako svačija ideja mora da se testira, to onda važi i za ideje do kojih dolaze lideri u organizaciji, jer tek ako se i menadžeri povinuju podacima i uvidima do kojih se dolazi, onda imate šansu da budete istinskiexperiment-drivenorganizacija. Kod inoviranja ne govorimo o riziku koji možete „uračunati”, nego o neizvesnosti koju ne možete. Previše je nepoznatih. Ne znate koji su rizici. Eksperimentisanje nam rano u procesu daje podatke koji taj nedostatak nadoknađuju. Tek zahvaljujući eksperimentisanju možete da planirate na pravi način i sa jasnim ciljem.
Inovacije traže petlju
Ovo izdanje je namenjeno perspektivnim mladim profesionalcima i liderima, pa evo jednog saveta i za njih. Bilo da navodite svoju organizaciju nastartap način razmišljanjaili želite da u kompanijinegujete intrapreduzetnike, čak i ako odlučite da idete bezbednijim putem i potražiteeksterne izvore inovacija, određen stepen eksperimenta je neophodan. Inače, ništa od inovacija. U današnjoj globalnoj trci tržišta za tehnološkim promenama to je preporučen put začitave države, ne samo za pojedinačne organizacije. Na kraju, čak i ako niste sigurni kako biste pristupili celom procesu, postoje načini da se o tomeviše sazna i da se time ovlada.
Moć testiranja je ogromna. Ako ste već u situaciji da možete, iskoristite je pametno i odgovorno. Budite posvećeni i dajte sebi i svojim eksperimentima vremena. Ne tražite rezultate odmah, oni će doći u mnogo malih koraka, kao i sami testovi. Znanje i alate ćete pronaći, potrebna je samo hrabrost i spremnost da se usudite da eksperimentisanju date šansu. Isplati se, verujte.
Izvor: BIZLife magazin
